Nova godina uz Rockabilly u Termama Tuhelj
Nova godina uz Rockabilly u Termama…
Tematski doček Nove godine uz odličnu prednovogodišnju zabavu u stilu Rockabilly-a,…
Teslina limuzina zagađuje više od malog Mitsubishija
Teslina limuzina zagađuje više od malog…
Mali Mitsubishi Mirage, u nas poznatiji kao Space Star, ne slovi za najbolji…
Predstavljena nova linija  kozmetičkih proizvoda brenda Catrice
Predstavljena nova linija kozmetičkih…
U Sky Baru hotela Courtyard by Marriott u Sarajevu, predstavljena je nova linija…

Mirjana Karanović: Mnogo sam više od hrabre osobe

Mirisno i svježe

OBJAVLJENO:
20.05.2017. u 22:23

IZVOR:
Kenan Bešlij/Azra magazin

Intervju

Rođena je prije 59 godina u skromnoj beogradskoj porodici koja joj nije mogla pružiti mnogo. Ipak, mlada Mirjana Karanović je vrlo brzo, već u 14 godini svog života, otkrila sviju najveću životnu ljubav, pozorište. Tu je i ostala i nema namjeru otići.

Naša publika zavoljela ju je nakon uloge Sene filmu “Otac na službenom putu, dok je naklonost ovdašnje publike definitivno “zacementirala” ulogom u nagrađivanom filmu “Grbavica”. Ipak, i nakon 36 godina profesionalnog bavljenja glumom, Karanovićka je i dalje uslovno rečeno misterija. Ona za novinare pravi izazov, razgovor sa njom je težak, isprekidan, spor, ništa drugo nego rovovska bitka u kojoj se od sagovornice mora osvajati riječ po riječ. Ponekad previše direktna, ponekad pomalo gruba u nastupu, beskompromisna, često namjerno zagonetna, ali ipak zahvalan sagovornik, bez  lažne skromnosi i bez pardona prema bilo kome. Ni prema samoj sebi. To je Mirjana Karanović, glumica koju publika itetako voli.

Često ste prisutni u ovdašnjem teatru?

Da, igrala sam predstave i imala sam snimanja, dođem često i sada ću da radim neke predstave koje će da se igraju i u Sarajevu i u Beogradu, tako da to je neka dugoročna priča, to između Sarajeva i Beograd, to između nekih ljudi i nekih ljudi iz Sarajeva i nekih ljudi iz Beograda koji vole da rade jedni sa drugima i onda nađu načina da naprave nešto. Da naprave neku saradnju da naprave neke koprodukcije. Tako da ja u onome što radim, uvijek računam na tu Bosnu. To je jedan prostor u kome ja mogu da dođem. Uživam u Sarajevu. Možda zato što tu imam prijatelje.

Vi ste poznati po regionalnim saradnjama...Probili ste “led” kao prva srpska glumica koja je glumila u jednom hrvatskom filmu.

-         Možda je zanimljivo to što je to bio značajan film, taj Brešanov film...Bo je to film o toj nekoj temi te krivice, tih zločina...

Za vas kažu da ste hrabra osoba?

-         Jao, pa to je postalo već nekakvo opšte mjesto sada...Sa sam ja hrabra, kao da sada niko drugi nije hrabar...Misim ja, sam mnogo toga još, ne samo hrabra...

Vi ste čest gost Sarajeva, jedna vrlo hrabra žena i jedno vrlo značajno lice u BiH. Kada se vaše lice pojavi na fimskom platnu,  ljudi znaju o kome je riječ? Da li je to teret možda ponekad?

-         Znate šta? Ako bilo šta ozbiljano radite u životu, život može da bude teret neki put, kaoo kada dugo trčite. Mislim, to je maraton u kojem imate krize. Imate dane kada je prosto sve vrlo intenzivno i obaveze i ljudi i tako. Mislim, tada je teško nositi sve te stvari i ponekad poželiš da toga nema, ali zapravo to je život. Bio to teret ili ne, nosiš i ideš dalje. Guraš.  To je moj život. Nemam ja šta da izdržavam. Razumijete? I moja život nije , mislim neka patnja da ih ja to sada izdržavala. Život nije greška da se izdrži. Život je prosto život. Neki to ljudi smatraju kaznom, da zaslužuju neke ljepše stvari u životu, ali nekako ne mislim tako. Mislim da je to samo život, on ide svakako, a u životu ima svega. Kao što vidite, tu sam. Sve sam preživjela.

Ko je vaša najveća podrška u životu?

-         Najveća podrška sam Ja. Sama sebi.

Šta svaki dana Mirjana Karanović sama sebi kaže?

-         Neću da vam pričam o tome. Šta ja samoj sebi kažem?! Kažem: Ne kažem ništa sebi.

Vi ste režirali film “Dobra žena”, takođe ste i igrali u njemu. Da li je malo neobično da jedan glumac istovremeno i režira i igra?

-         Željela sam da ispričam tu priču. Nisam znala ko bi mogao da napiše taj scenario i onda sam ja sama sjela i počela sam da ga pišem. U početku vrlo trapavo,  jer nisam imala nikakvo znanje ni iskustvo. To je trajalo, tri - četiri godine, to pisanje  i prikupljanje para za taj film i nekako je sve vodilo ka tome, da se to tako napravi. Mislim nije bilo izvjesno da će se napraviti. Vrlo teško je išlo to finansiranje, ali na kraju, napravio se dobar film. Baš onako lijepo iskustvo.

Snimili ste mnogo filmova u karijeri? Vaš najdraži film?

-         Nemam najdraži film. Za razliku od glumaca koji imaju jedan važan film, ja imam mnogo važnih filmova. Za ovih 36 godina koliko se bavim glumom imala sam dosta važnih filmova koju su na neki način meni bili važni, značajni i koje sam ja uvrstila u neki svoj spisak filmova koje ću ja, zahvaljujući nekim ulogama dugo pamtiti .

Ovdje je svojevremeno veliku pažnju izazvala predstava “Noževi u kokoškama”. Kako gledate na tu saradnju?

-         To je bilo prije 15 godina. To je bila veoma uzbudljiva predstava i moj prvi dolazak u Sarajevo poslije rata i početaka toga da sam ja redovna u Sarajevu, na sceni. Tada sam upoznala neke ljude koji su mi i danas jako važni i sa kojima želim da sarađujem i sa kojim želim da radim. To je bilo vrlo zanimljivo. To je bila jedan od važnih predstava. Za njom je išla “Helverova noć” koja se i dan-danas igra i ona ima potencijal da se jako dugo održi na sceni. Tako da je to – to.

Kako vam se čini sarajevska teatarska scena posjednjih 10 – 15 godina?

-         To sve zavisi i od raznih stvari. Sarajevski teatar ima neke svoje “svijetle trenutke” i neke zanimljive predstave, ali generalno mislim da Sarajevu nedostaju još jedno dvije, neke manje scene, kada kažem manje mislim manje od ovoga Narodnog pozorišta. Mislim da sa vaše Aakademije izlaze veoma zanimljivi mladi glumci i da Sarajevo ima neki glas u sebi koji bi privukao neke pozorišne ljude da tu rade. Ali tu se uvijek ispriječi pitanje finansiranje. S obzirom na to koliko se ulaže, pozorište je još i dobro. Nekoliko zanimljivih predstava igra gore u SARTR, par zanimljivih predstava u Kamernom. Narodno pozorište je poput svih narodnih pozorišta u svim tim gradovima, opterećenih onako svojom veličinom ansambla i obavezama koje imaju prema ansamblima opere i baleta. Taj pozorišni program je nekako u sjenci, sjenci tog opšteg zahtjeva da pozorište funkcioniše kao neka velika kuća.

Možete li zamisliti društvo bez pozorišta, neku hipotetički situaciju u kojoj neko “sa vrha” jednostavno naredi: “Nema više pozorišta”?

-         Sve se može zamisliti. Mogu da zamislim.

Možete li zamisliti sebe, kao neku drugu Mirjanu Karanović, onu koja nije postala glumica*

-         Mogu da zamilim sebe kako god 'oćete...Ako je pitanje za mišljenje?

Kako bi danas izgledao život Mirjane Karanović, da nije postala glumica.

- Ja o tome ne razmišljam i to me ne zanima uopšte. Ne znam. Mogu da zamislim, ali ne razmišljam o tome. Zato što je to besmisleno. O besmislenim stvarima se ne razmišlja.

Mala Mirjana je voljela pozorište. Šta vam je značilo pozorište u tom periodu života?

U mom životu nije bilo ničega...Nije bilo nikakvih senzacija oko mene, sve sam morala unutra da zamislim. Znači, nije bilo ni televizije ni bilo čega, što bi meni vezalo pažnju i nekako me pasiviziralo u odnosu na ono što je ono neko moje okruženje. Zato sam ja, tako sam ja stalno čitala i stalno bila nekako u nekoj igri, imala sam potrebu da zapravo odem negdje iz te svakodnevice. Kako sam pokušavala da napravim neki svoj poseban svijet, nešto u čemu sam ja posebna,  ja sam razne stvari pokušala, da vidim da li ja to mogu. Bavila sam se raznim sportovima, pokušavala sam da sviram neke instrumente. Svašta sam radila. I na kraju sam pronašla taj neki dramski studio u Domu pionira u Beogradu i odjednom sam se tamo nekako dobro osjećala, među tom djecom, neki pedagog je  tamo bio – jedna divna žena. Tu smo se mi igrali, mi nismo glumili, mi smo maštali, pričali smo neke priče, radili improvizacije, malo recitovali, učili napamet. Zapravo je to bio neki svijet u kojem sam se ja dobro osjećala. I onda kada sam prestala da budem pionir, kada sam postala tinejdžerka, kada sam pošla u gimnaziju, htjela sam da negdje to nastavim, da budem u toj nekoj sličnoj situaciji kao kada sam bila mala. Tako sam pronašla neko amatersko pozorište i onda sam otišla tamo i tako sam sve vrijeme gimnazije zapravo se amaterski bavila glumom. Pravili smo predstave i putovali smo. To je bio moj način emancipacije moje ličnosti i ja sama nekako tamo u tamo amaterskom pozorištvu, ja sam shvatila da ja to mogu, da to meni ide, da je to – to,a da sam dobra u tome i ja sama se vezala za to, tako da poslije kada sam pokušavala da upišem studije glume, to je bio samo logičan nastavak toga šta je bilo prije toga.

Cijeli život uživate u onome što radite?

-         Neki puta ne uživam. Uživam generalno, ali to je za mene najbolji način da postojim. To sve dobija nekakav smisao, to moje postojanje. Tako da sam se ja kroz scenu i kroz sve ono što se dešavalo i na sceni i oko scene, moj život se razvijao kroz rad na nekim predstavama i kroz istraživanja i kroz neke sve ostale aktivnosti koje su vezi sa radim na predstavama, kroz neke vještine koje sam morala da savladam, kao što je akrobatika ili neka kontrola tijela. To su za mene sve bila važna iskustva u životu koja vjerovatno ne bi nikad prošla da nisam bila glumica, a to mi istovremeno tjeralo da razmišljam o sebi, da se preispitujem. Sve mi je u životu bilo uvezano preko toga, to je onda čitava mreža svega. I emocija i intelekta i nekakvog i psihičkog i duhovnog bića koji se razvijalo kroz to.

Šta bi današnja Mirjana Karanović poručila Mirjani Karanović onoj koja ima 14 godina?

-         Sinoć sam imala neku emisiju baš me to pitala voditeljica. Ne znam da li bih joj bilo šta poručivala. Mislim da sam dobro birala, imala sam dobre izbore u životu, svuda tamo gdje sam morala da izaberem, ja sam dobro birala. Jedino što bih ja poručila toj mladoj Mirjani poručila,  ono što bih joj šapnula jeste da uči jezike. Da uči, da zna, bar jedno, tri četiri jezika.

Vi ste “zaokružena osoba u profesionalnom smislu. Jeste li ikada razmišljali da se povučete?

-         I šta sad treba da uradim? Da se povučem? Gdje da se povučem? Kada  bih znala gdje da se povučem, ja bih se povukla. Mislim, tu sam zar ne? Svaki dan mi dođe da kažem “Dosta”. Zbog raznih stvari, kao i svima. To je opšte mjesto ljudskih života.  Svakome dođe  da kaže “dosta”, Kaže dosta i ide dalje.

Dosta ljubomorno čuvata svoj privatni život, posebno kada su novinari u pitanju.

- Šta će vama moj privatni život?  Moj privatni život meni treba u onoj mjeri da ja ostvarim svoje uloge na sceni. On je utoliko značajan. Inače, moj privatni život nije ništa naročito u odnosu na živote mojih likova, moj privatni život je krajnje dosadan i nezanimljiv. Pokušavati da od mog privatnog života napraviš neku senzaciju, to je stvarno blesavo, je li? Ali to da ja od svakog iskustva pozajmim mojim likovima te neke emocije, pozajmim neke situacije u kojima ja mogu ljudski da se poistovjetim.To se negdje razmjenjuje. Ti likovi bi trebali da postanu žive osobe. Pa pošto ih igram ja, onda ja svoj život u nekom modifikovanom obliku posuđujem, da bi ti likovi bili živi na sceni. U toj mjeri je to samo bitno. Moja oruđe sa kojim radim jeste moj život. Moje tijelo ja pozajmljujem likovima koje igram. Moji likovi imaju moje tijelo, nose moje oči, moj izgled. Mou kosu moje emocije. Mojim likova posuđejem svoje iskustvo, profesionalna i privatna i onda ih oblikujem u umjetnost.

Koliko vam ta iskustva danas pomažu? Kako se Mirjana Karanović snalazi u ovoj 2016, u svijetu tehnologiji, društvenih mreža, Facebooka, Twittera.?

-         Ja nisam pala s Marsa u ovu realnost. Ja živim u ovoj realnosti već jako dugo. Nisam živjela do sada u nekoj staklenoj kuli negdje i sad odjednom da iskoče svi ti, što kažete “fejzbuci, tviteri”...Ja znam za to i ja živim sa tim. Nije to nešto posebno, sa tim žive mnogi ljudi.

Kako danas gledate na vrijeme “danas” i vrijeme prije 36 godina, kada ste počinjali sa profesionalnom karijerom? Kažu da se stavri danas mnogo brže živi?

-  Možda je tako. Ustvari jeste. Mada je nešto i sporije. Recimo vozovi su sporiji. Kod nas su vozovi, mnogo spori. Kod nas su neke stvari mnogo gore nego osamdesetih. To kako se recimo ljudi ponašaju jedni prema drugima. Osamdesetih je bilo govora o ratovima. Mi sad zbog toga živimo sa mržnjom.

I pored svega toga što se proteklih godina dešavalo, postoji neka zajednička osa koja povezuje Sarajevo i Beograd, naročito kada je kultura u pitanju?

-         To je zato što je Sarajevo po duhu mnogo bliže Beogradu. Ja ne govorim o politici i političarima. Govorim o umjetnicima i umjetnosti, o književnosti, o umjetnosti generalno, o pozorištu, o filmu. Mislim da je taj duh mnogo bliži. Šteta što je ovaj rat učinio da se napravi taj jaz koji sada mora da se premošćuje. Stalno se zapravo pravi incident od toga, to kada se kao Beograd i Sarajevo sretnu, stalno se oko toga pravi neka frka, šta je sad,  ko su patriote i ko su izdajnici. I ovdje i u Beogradu. Stalno se pravi neka frka. I vi sami znate ko su “izdajnici”  ovdje, oni koji su dobri sa Beogradom. U Beogradu isto, samo obratno. Sa sarajevskim umjetnicima smo takođe u Beogradu, tako da je to vrlo slično.

Da li vam to stvar pritisak, to što vam neko stavlja pečat na glavu, to da vas označava kao izdajnika?

-         Kome to ne bi bio pritisak? Valjda treba da se pravim da to ne postoji? Šta čovjek da radi? Živiš dalje, Iskreno ja o teme ne razmišljam, ja time ne mogu da se bavim. Gubim vrijeme sa tim! Kakav sad žig?! Ja nemam nikakav žig! To što te neki drugi ljudi žigošu, to nema veza sa mnom, ne žigošem ja sebe. To je njihov posao, oni se time bave, oni troše svoju energiju na to cijelo vrijeme pronalaze izdajnike. Ja imam neke druge stvari kojima želim da se bavim. Ja zapravo ne moram ništa osim onoga što se želim da se bavim. Ja se tak vim ljudima ne bavim. To je dosadno?

Gdje Mirjana Karanović sebe vidi za 10 godina?

-         Ne znam. Otkud znam. Nemam ja odgovor na ta pitanja. Nisam ja proročica. Sve je moguće. Nemam ja nikakav desetogodišnji plan, kao neki ministar ekonomiji, kao ministarstvo za izgradnju duhovnih vrijednosti, pa napravite plan. Ja nemam te planove, ja živim ovaj život svaki dan, pravim planove koji su realni, koji su mogući. Evo sad ću radim predstavu, sad ću da vidim gdje ći da počnem raditi nešto, gdje i kada putujem negdje. Sve to lijepo zapišem u svoj raspored.  To je to šta ću da radim iduće godine. Šta ću da radim za 10 godina, otkud znam. Iskreno, i ja se plašim budućnosti. Plašem se i ja. Samo što onda nastavljam da živim. Razlika je kada se vi plašite, pa onda stanete.

“Otac na službenom putu;”30 godina poslije?

-         Bilo je davno i lijepo. Bila sam mlada i bilo mi  je super da snimam tako nešto. Partner mi je bio Miki Manojlović, bila sam posebno fascinirana jer sam ga kao gimnazijalka gledala u pozorištu. On mi je bio “vrh”. Taj film je nekako mene definitivno uspostavio, potvrdio da sam neka glumica. Prije toga me nisu tretirali “baš” kao glumicu, više kao naturščika, kao neku pojavu kratkog roka trajanja, novo lice.

Tokom 36 godina profesionalne karijere postali se poznato, prepoznatljiv lice? Imate li još uvijek isto krug prijatelja kao i na početku karijere?

-         Ne, nemam.

Družite li se sa kolegama iz struke? Jesu li oni u vašem krugu prijatelja?

- Zavisi, neki jesu, neki nisu. Ima ih i među glumcima. Moji prijatelji su moji prijatelji, to nema veze se strukom. Ima veze se nakim drugim stvarima kada su prijateljastva u pitanju.

Često ističete “da niste našli onog pravog”. Niste se nikada udali, nemate djecu. Da li vas strah samoće, imate li strah da ćete ostati sami?

-         Zašto bi mene bilo strah mog života? Valjda ako vas je strah nečega, vi onda tražite prostor gdje vas nije strah. Ako vas je strah samoće, vi onda nađete bilo koga da vam pravi društvo. Razumijete? Zašto mene pitate da li je mene strah jer sam sama. Da me je strah ja ne bih bila sama. Znači nije me strah i to je zaključak koji može svako da izvede za svakoga. Svako bira svoj život. Niste više mali. Kada ste dijete, onda ne možete da birate. Prosto vas drugi ljudi koji su moćniji od vas vas usmjeravaju i tjeraju da budet to što oni hoće. Oni vas prosto drže, pritiskaju, kasnije, kada odrastete, vi odlučujete o svom životu. Ja odlučujem o svom životu.

Čak i ako napravite grešku?

-         Ne postoje greške. Sve što odlučite, to je vaša odluka. Bez obziura stojite li vi čvrtso ili ne iza te odluke, to je vaša odluka. Neki puta odlučite jer imate neki osjećaj. Neki puta imate razloga da razmislite pa onda odlučite. Odluke se odnose iz raznoraznih razloga.

Odbijate li uloge?

- Naravno. Nisam ja ono ko prase koje jede svašta.

Omiljeni film?

-              Nemam  svoj” najdraži film. Za razliku od glumaca koji imaju jedan važan film, ja imam mnogo važnih filmova, za ovih 36 godina koliko se bavim glumom imala sam dosta važnih filmova koju su na neki način meni bili važni, značajni i koje sam ja uvrstila u neki svoj spisak filmova koje ću ja, zahvaljujući nekim ulogama dugo pamtiti.

Godi li biti poznat?

- Biti poznat neki put godi. Neki put ne. Zavisi kome ste poznati Neki put ste poznati ljudima koji vas ne vole, neki put ste poznati ljudima koja vas vole, to onda zavisi od toga ko vas prepozna.

Imate li želja u životu?

-         Kako mislite da nemam želja? Imam želja koliko god hoćete. Imam ih milion.

Jedna vaša želja?

- Neću da vam kažem niti jednu svoju želju. Niste zaslužili.

 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove magazina STYLE.BA. Online magazin STYLE.BA zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara STYLE.BA nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.
comments powered by Disqus